Dvadeset prvi vek doneo je velike promene. Mnogo osmeha, mnogo noviteta, ali i mnogo tužnih lica koja su pognute glave morala da napuste svoje domove i krenu u nepoznato. Među njima i tinejdžeri koji, slični milionima drugih tinejdžera na ovom svetu, traže sebe. Preispituju ko su, šta bi želeli da budu. U takvim, samim po sebi godinama nesigurnosti, dolaze u škole širom sveta, pa i u našu Tehničku školu. Širokog osmeha pružaju nesigurno ruku prijateljstva svima tražeći prihvatanje. Nevešto ispisuju ćirilična slova i pitaju kako najbrže naučiti naš nimalo lak jezik za učenje. Smeju se nevešto šalama svojih drugova i drugarica iz razreda, iako, čini se, nekad ih i ne razumeju u potpunosti.
Ali to nije bitno. Bitna je njihova volja da se uklope u društvo i da budu deo istog. Zanimaju ih naši običaji, prepričavaju svoje i kažu kako bi nam se svidela jela koja potiču iz njihove zemlje.
Ukoliko se zagledate u oči ove dece videćete ne tugu, nego sreću, sreću i zahvalnost što su sa svojom generacijom i osećate da ste učinili mnogo za njih kada vam smešeći se kažu: "Hvala Vam što ste mi održali ovaj čas". I onda zastanete, oduševljeni tim mladim ljudima i shvatite da smo zaista mnogo naučili. Pružili smo, ne samo njima, nego i našim učenicima lekciju, ali ne onu iz udžbenika, nego životnu lekciju, a to je kako biti tolerantan, kako upoznati i prihvatiti drugačiju kulturu kako naučiti nešto iz ponašanja ovih mladih ljudi.
Oni sami raduju se svakom novom danu koji će provesti ne lutajući po svetu tražeći svoje mesto pod Suncem, već sa svojim vršnjacima i razgovarajući o muzici, filmovima, sportu...O svemu onom što zanima mlade njihovih godina.
